U ovoj priči vam pišemo o čovjeku rastrzanom između prošlih grešaka, bivših ljubavi i odgovornosti koje više ne može da izbjegne.
U jednom trenutku, kada su se emocije nagomilale i više nije bilo prostora za tišinu, iz mene je izašao krik koji je dugo bio potisnut. Rekao sam majci da ne mogu više da izdržim i pitao je da li joj je neko drugi važniji od mene. Glas mi je podrhtavao, ruke su mi bile stegnute, a srce teško kao kamen. Stajao sam nasred dnevne sobe, dok je ona sedela na ivici starog kauča, pogleda zakucanog za pod. Iza mene je stajala moja sadašnja supruga Mirela, ćutljiva, ali napeta, kao da će se svakog časa raspasti pod teretom svega što se dešava.
- Majka je samo uzdahnula, onako kako to rade ljudi koji su umorni od objašnjavanja. Rekla mi je da poenta nije u tome koga voli više, već u tome da neke stvari nisu iste i da ne može sve da nosi na svojim leđima. Te reči su me pogodile jače nego što sam očekivao, jer sam znao da u njima ima istine.
- Sve je, zapravo, počelo pre tri godine, kada sam se razveo od Vesne. Iz tog braka dobili smo sina Filipa. Bio sam mlad, tvrdoglav i uveren da mogu sam da se snađem, bez ičije pomoći. Kada su se pojavili problemi sa novcem, nisam znao kako da se nosim s njima. Izdržavanje sam plaćao neredovno, uvek uz neki izgovor – loš posao, neplaćena kirija, kvar na automobilu. Vesna je ćutala i trpela, sve dok jednog dana nije odlučila da ode. Ostavila mi je poruku koja mi se i danas urezuje u glavu: da Filipu treba stabilnost i da jedva čeka da ja odrastem.
Posle razvoda, moja majka je bila ta koja je stajala uz Vesnu. Nosila joj je hranu, čuvala Filipa dok je ona radila duge smene u bolnici i čak plaćala račune kada bi ostali bez struje. Znao sam da je to moja odgovornost, ali nisam imao hrabrosti da se suprotstavim sopstvenom osećaju krivice.
Godinu dana kasnije upoznao sam Mirelu. Sve je delovalo kao da se konačno namešta na svoje mesto. Smejali smo se istim stvarima, slušali iste pesme i maštali o životu pored mora. Venčali smo se brzo, možda i prebrzo. Ona nije uspevala da nađe posao, ja sam radio kao dostavljač, a plata jedva da je pokrivala osnovne troškove. Kada više nismo mogli da plaćamo kiriju i ostali bez stana, obratio sam se majci za pomoć.
- Pitao sam je da li možemo privremeno da ostanemo kod nje, dok se ne oporavimo. Pogledala me je tužno i rekla da me voli, ali da više ne može da preuzima terete koji nisu njeni. Objasnila je da je Vesni pomagala zbog Filipa, jer je on njen unuk. Tada sam prvi put shvatio da majčinska ljubav ne znači beskrajno žrtvovanje bez granica.
Mirela se povukla u kuhinju i zaplakala. U meni su se sudarili bes i sram. Bio sam ljut na majku, ali još više na sebe, jer sam znao da sam ja taj koji je zakazao.
U narednim nedeljama pokušavao sam da pronađem posao, da pozajmim novac, da se nekako izvučem. Mirela je postajala sve nervoznija, a naše svađe sve češće. Govorila je da je moja majka nikada nije prihvatila i da su joj uvek važniji moja bivša žena i dete. Te reči su bolele, jer sam znao da stvari nisu tako jednostavne.
Jednog dana otišao sam po Filipa kod Vesne. Zagrlio me je snažno, kao da sam mu nedostajao mnogo duže nego što jesam. Vesna mi je mirno rekla da moja majka dolazi svake nedelje, donosi voće i pomaže koliko može. Pitala me je zašto ja ne mogu da budem kao ona. Taj trenutak me je naterao da se suočim sa sopstvenim promašajima.
- Nekoliko dana kasnije, Mirela je spakovala torbu i rekla da se vraća kod svojih roditelja dok ne odlučim šta želim od života. Ostao sam sam, u stanu koji nisam mogao da priuštim, sa mislima koje su me gušile. Pozvao sam majku i pitao je da li sam pogrešio i da li sam zaista loš sin. Sa druge strane linije bila je tišina.
Tih dana sam počeo da menjam stvari. Počeo sam redovno da plaćam izdržavanje, tražio dodatne poslove i svakodnevno zvao Mirelu. Majka je došla jednom, donela mi supu i sela preko puta mene. Rekla mi je da svi grešimo, ali da odgovornost za sopstveni život ne može zauvek da se prebacuje na roditelje.
Gledajući kroz prozor u kišni grad, pitao sam se da li sam žrtva okolnosti ili svojih odluka. Da li će mi oni koje najviše volim ikada oprostiti. Možda se mnogi prepoznaju u toj borbi između prošlosti i sadašnjosti. Gde se, zapravo, završava roditeljska ljubav, a gde počinje odgovornost odraslog čoveka?
