U današnjem članku pišemo o glumcu koji je ostao upamćen po desetinama nezaboravnih uloga, ali još više po blagosti, dostojanstvu i ljudskosti koja se osećala i van scene. Ljubiša Samardžić, legenda srpskog glumišta, preminuo je 8. septembra 2017. godine, ostavivši iza sebe prazninu koju je teško popuniti. Njegov odlazak nije bio samo vest o smrti jednog glumca, već oproštaj od čoveka koji je generacijama bio simbol dobrote, čestitosti i tihe snage.
U godinama koje su prethodile njegovoj smrti, Ljubiša Samardžić se sve ređe pojavljivao u javnosti. Bolest ga je polako povlačila iz sveta reflektora, ali nikada iz srca publike. U decembru 2016. godine primljen je u Klinički centar Srbije, gde je imao tešku operaciju na mozgu. Nakon toga je pušten na kućno lečenje, daleko od kamera, ali okružen porodicom i sećanjima na bogat i ispunjen život. Vest o njegovoj smrti duboko je pogodila javnost, kolege i sve one koji su uz njegove filmove i serije odrastali.
- Ljubiša Samardžić nije bio samo veliki glumac, već i čovek kog su ljudi voleli zbog njegove jednostavnosti i topline. Kolege su o njemu govorile s poštovanjem, publika s emocijom, a retko ko je imao lošu reč da kaže. Njegova blaga narav i odsustvo sujete činili su ga posebnim u svetu koji često nije blag prema onima koji su drugačiji.
Posebno su ostale upamćene njegove reči iz jednog intervjua iz 2015. godine, koje se i danas citiraju i prepričavaju. Na pitanje šta je najvažnije u životu, odgovorio je kratko, ali snažno: „Biti čovek. Onaj koji ima reč. Koji brani istinu i pravdu.“ Podsetio je i na rečenicu iz Biblije – „U početku beše reč“ – naglašavajući koliko je data reč sveta i koliko govori o čoveku. U tim rečenicama sažeta je cela njegova životna filozofija: čestitost pre uspeha, ljudskost pre slave.
- U istom intervjuu, sa iskrenošću koja ga je uvek krasila, osvrnuo se i na svoje detinjstvo. Odrastao je u čestitoj rudarskoj porodici, u kojoj je rano ostao bez oca. Taj gubitak obeležio je njegov život, ali ga nije slomio. Naprotiv, iz tog iskustva ponikao je njegov snažan osećaj za pravdu i solidarnost. Sa dubokim poštovanjem govorio je o majci, koju je nazivao „tigricom“, ženi koja je, sa skromnom rudarskom penzijom, sama izvela troje dece na pravi put.
Iz takvog detinjstva, govorio je, naučio je da siromaštvo nije najstrašnija stvar koja može da zadesi čoveka. Mnogo strašnije je izgubiti obraz, čast i osećaj za druge ljude. Odrastajući uz rudnik, slušajući sirene koje su najavljivale nesreće u jamama, bio je svedok svakodnevnih drama, ali i neverovatne solidarnosti među rudarima. Upravo tu je, kako je govorio, shvatio smisao opstanka u životu – u zajedništvu, pomoći i empatiji.
Njegov život nije bio lišen teškoća, ali je bio ispunjen zahvalnošću. Sa posebnom emocijom govorio je o susretu sa suprugom Mirom, ženom kojoj je, kako je isticao, dugovao mnogo. Zahvaljivao joj je za čestitost, instinkt i nesvakidašnju inteligenciju, ističući da mu je bila oslonac i saputnik kroz sve faze života i karijere. Njihov odnos bio je primer tihe, stabilne ljubavi, bez potrebe za javnim dokazivanjem.
- Iako je ostvario ogromnu karijeru i postao jedno od najprepoznatljivijih lica domaće kinematografije, Ljubiša Samardžić nikada nije zaboravio odakle je potekao. Slava ga nije promenila, niti udaljila od običnog čoveka. U njegovom govoru, ponašanju i stavovima uvek se osećala mera, skromnost i duboko ukorenjen sistem vrednosti.
Njegov odlazak ostavio je tišinu, ali i snažno nasleđe. Filmovi, serije i uloge nastavljaju da žive, ali još važnije – žive njegove reči i primer. U vremenu u kojem se često zaboravlja šta znači biti čovek, Ljubiša Samardžić ostaje podsetnik da veličina ne leži samo u talentu, već u karakteru. Upravo zbog toga se i danas pamti ne samo kao veliki glumac, već kao dobar, čestit i istinski čovek.
